Pisci koji pišu samo za sebe ne vide svoje "Mrtvouzice" ali uporno ostaju u aktivnoj žurci u kojoj su "Skršeni ljudski kalupi". Sve češće se pesnici čije knjige čitaoci čitaju,razumeju i vole napadaju rečima sa osiromašenim uranijom.Gde su potrošene blage reči?

Ponekad, dok dushom duh u nama gori setimo se, zivimo, trenutak bezvremeni, kad neka tiha, blaga, nevidljiva ruka zaustavi vreme, i osetim tada u tom trenu jednom, svu milinu veka života bez kraja, i dobrotu neku, utehu i prostor, k'o da vetar govori, dok miluje zemlju, -ne boj mi se čedo, ti si dete večno, nema smrti- san je, samo deo ovog večnog, bezvremenog sveta; Udalji se onda, i opet na zemlji dok stojim i gledam, gle, znam da ne sanjam, a lepse od snova dade taj tren jedan utopljen u večnost- il je vreme stalo i večnost se javi, il se java večnosti u trenutak zavi. Komično je tada pogledati ljude; jedan drugog il goni il hvali, dodvorava il kvari, kako jadan čovek može biti, a opet viši od neba i zvezda, stvarna komika je znati i videti gde crv crva goni. Nema stvorenja kao čovek što je - kad je dobar može i do Boga biti, a zao gori od đavola samih. O kad bi umeo da taj tren podelim, da sve što živi, u trenutku jednom oseti da radost ne umire, da se život ne gasi, da je samo jedna neumesna šala sva beda i patnja, jad i čemer sveta i smrt kao strašna neumitna pretnja. Ali nek pozna svako kome život treba- dobrota je kuća gde život boravi, ne odlazi nikud, tu je, neće žrtvu, samo dobru volju da se javi svemu od dobrote što je, da se odazove, da radost dozove.

Nisu oni o kojima piše Cane usamljeni u protivljenju poetskom, odnosno Božjem, viđenju sveta. Nedavno u feljtonu "Politike" V.J. navodi primedbu E.J. na religijsku ispravnost ovog refrena M.B. Zaista,I meni je bolje da ćutim o ovakvom "razumevanju" poezije.